‘DEVOJČICE’ KOJE MENJAJU SVET – DEJAN KOŽUL

Written by on February 6, 2023

DESET DEVOJČICA. JEDNA SCENA. I ŽELJA DA SE BAR NEŠTO PROMENI NABOLJE. 

“Ja sam Ana Petrov, imam 23 godine, na završnoj sam godini master studija arhitekture. Ja sam ona kojoj su rekli da arhitektura nije za žene.” 

“Ja sam Sara Gajović. Imam 25 godina, iz Kraljeva sam, profesorka sam francuskog jezika i književnosti. Ja sam ona što su mi rekli da ne mogu da se bavim spasilaštvom na planinama pošto je hladno, a ja sam devojčica.” 

“Ja sam Ana Ninković i imam 26 godina i dilplomirana sam profesorka srpske književnosti i jezika. Nisu mi ništa rekli da ne mogu.” 

Tri su ovo od deset devojaka, odnosno “devojčica”, iz istoimene predstave beogradskog Reflektor teatra koji je ovim komadom zaključio svojih deset godina postojanja. Počeli su sa “Muškarčinama”, a zaključili “Devojčicama”. I ima neke poetske pravde u tome, jer se u tom periodu dosta toga izmenilo ili se barem počelo menjati. “Me too” pokret osnažio je devojčice, devojke, žene koje se sve češće mogu videti na ulicama u potrazi za pravdom i jednakošću. 

“Sve se desilo kako je trebalo”, kaže nam Milena Minja Bogavac, dramaturškinja i rediteljka predstava “Muškarčine” i “Devojčice”. 

“U vreme kada smo radili ‘Muškarčine’, koncept muškog savezništva u feminizmu ovde je bio revolucionaran. Imali smo važno iskustvo rada sa mladićima na sprečavanju rodno zasnovanog nasilja i tada je bilo najlogičnije da smo svoje znanje upotrebili u predstavi o mladim muškarcima. To je predstava koja je obeležila važan deo naših života, predstava od koje je počeo Reflektor teatar, predstava u kojoj smo porasli, kao trupa, ekipa… familija”, objašnjava Minja.

Na tom tragu i “Devojčice” su zamišljene kao celovečernja dokumentarna predstava o ženskom odrastanju u Srbiji. Njen sadržaj proistekao je nakon istraživačkog i radioničarskog procesa na kojem su sa mladim “glumicama” radile brojne stručne saradnice, aktivistkinje i feministkinje. Borba sa neprijateljski nastrojenim društvom, kao i upoznavanje neprijatelja u sebi, niz želja, pokoji strah, uz dozu hrabrosti i neizostavne solidarnosti čine ovu ubrzanu, pozorišnu priču o odrastanju.

S obzirom na to da deo predstave čine i njihova lična iskustva, ne čudi što su Jelena Cvetković, Sara Gajović, Anđela Memet, Adrijana Mulić, Ana Ninković, Sara Ostojić, Ana Petrov, Milena Perić, Milena Šibalić i Lena Vujović osim kao izvođačice, potpisane i kao autorke komada.

“Volim što sam ove devojke upoznala baš sada i rad koji smo imale za mene je takođe bio ‘life-changing’ [umnogome promenio život]. Jedno od najnežnijih iskustava koje sam imala u pozorištu”, iskreno će Bogavac. 

Deo glumačke ekipe predstave “Devojčice”: Ana Petrov (levo), Ana Ninković (desno) i Sara Gajović (sredina). Foto Dejan Kožul / K2.0.

Minja je poznata po eksperimentalnim metodama, kao i po radu sa mladima. U saradnji sa Trećom beogradskom gimnazijom radila je predstavu “Nevidljivi spomenici”. Reč je o predstavi u kojoj glume učenici i učenice gimnazije, koji su ujedno i istraživali temu spomenika koji komemorišu žrtve iz Drugog svetskog rata, sa akcentom na jevrejsko stanovništvo i Holokaust. 

I za “Devojčice” nije bilo presudno glumačko iskustvo. Naprotiv. Možda je postojanje iskustva olakšalo da se načini prvi korak, kao što je to bio u slučaju Sare i Ane Ninković, ali druga Ana od iskustva imala je samo ono gledateljsko. 

“Nikad nisam išla na glumu”, priznaje Ana Petrov, ali je poželela da bude deo predstave kada je videla poziv za audiciju i temu kojom se predstava bavi. 

“Gledala sam ‘Muškarčine’ 2014. godine u Pančevu”, dodaje. “To je bio pun pogodak za mene i brata u to vreme. Bili smo u uzrastu kad su te teme interesantne. Privuklo me je da mi devojčice uradimo sada nešto kao ‘Muškarčine’, ali nisam očekivala da će me primiti jer nisam nikad išla na glumu“, iskrena je Ana.

Bogavac ističe da više voli da radi sa omladinom jer oni nemaju manir standardnih procesa, pa je sa njima i lakše. 

“Najviše volim kada smišljam edukativne i kreativne procese sa mladima. Da kreiram društvene igre i pedagoške situacije. Mladi ljudi su osetljivi, igra im je bliska, a u formi su za učenje: još se školuju. Volim kad se svi igramo, ali to precizno beležim i snimam. Jer, to je ozbiljna igra. Priče, izjave, komentari, ideje… naši zajednički ili pojedinačni zaključci, ono je što zatim oblikujem u tekst”, pokušava nam približiti proces rada Minja Bogavac. 

Ono što je posebno raduje jesu životni uspesi, umetnički i lični napredak mladih ljudi sa kojima je radila. 

“Mladost je entuzijazam, a entuzijazam je prelazan”, zaključuje ona. 

Najmlađa među “Devojčicama” zove se Anđela Memet. Ona je tek napunila 18 godina, a osim toga što je najmlađa, Anđela se izdvaja i po još jednoj “sitnici”. Naime, njena mama, Jelena Memet, jedna je od pet žena koje su držale radionice “devojčicama” sa željom da im približe feministički pokret i pristup. Jelena je dugogodišnja aktivistkinja, a Anđela je deo feminističkih protesta na kojima njena mama učestvuje otkad Anđela zna za sebe.  

“Da, stalno sam išla na proteste sa mamom kad sam bila mala. Imam čak i slike na kojima sam malo veća od transparenata”, sa osmehom priča Anđela. 

Jelena napominje da se njihov odnos ne razlikuje od uobičajenog odnosa mame i ćerke, osim što se ona trudila da joj odmalena ugrađuje životno važne principe i da je vaspitava u duhu feminizma. Na tome joj Anđela tokom razgovora i zahvaljuje. 

“Pričala sam baš o protestima, istoriji protesta, istoriji ženskog organizovanja mnogo pre nego što smo se mi rodile, jer ništa ne polazi od nas”, objašnjava Jelena Memet. “Mnogo žena je dalo svoje živote da bismo mi bile ovde gde smo. Nismo na nekom zavidnom nivou, ali ne bismo ni ovde bili da nije bilo tih nekih žena odranije.”

Za Saru Gajević, jednu od učesnica, ovaj pripremni rad na predstavi bio je izuzetno važan. Posebno ističe trenutak prepoznavanja i poistovećivanja sa tek deceniju starijim feministkinjama koje su im držale radionice, a među kojima su i Maja Maksimović, Nađa Duhaček, Marija Ratković i Adriana Zaharijević.

“Imam osećaj da mi za tih deset godina želimo da budemo kao one”, iskreno će Sara. “Da dostignemo taj nivo svesti, razmišljanja, pameti, inteligencije, aktivizma. Stvarno me je to nadahnulo.”

“Devojčice” su došle u specifičnom trenutku. “Me too” pokret je ohrabrio brojne žene da izađu na ulicu. Dešavalo se to svuda na prostoru bivše Jugoslavije, u poslednje vreme posebno u Prištini i Beogradu, a sve uz zajednički slogan: “Ako se plašiš mraka, zapalićemo i ovaj grad!”

To je ujedno i urlik koji na kraju predstave uzvikuje Ana Ninković. Ona priča o svom uličnom aktivizmu kao članica kolektiva Ženska solidarnost. Ovaj kolektiv organizovao je čitav niz protesta ispred redakcije Informera, medija koji je relativno skoro objavio intervju sa višestrukim silovateljem, medija koji je glasilo vlasti u Srbiji. 

Učestvovanje u predstavi je za nju novi aspekt borbe koju vodi. 

“Mislim da je umetnost jako važan deo društva, društvenih promena. Čast mi je što mi je pružena prilika da o tome govorim u pozorištu i da na taj način učestvujem u predstavi, da kroz predstavu pokušam da donesem neku promenu”, kaže ona.

Scena iz predstave “Devojčice”. Foto: Ružica Ristivojević.

Najveće promene počinju naizgled malim koracima. Unutar porodica.

“Kad je bio jedan od protesta bila sam umorna i nisam nešto bila raspoložena da idem”, priseća se Ninković. “I kažem to tati, a on kaže: ‘Šta imaš da ideš? Kao da će tamo neko da se pojavi.’ To me užasno iznerviralo, ne volim taj defetizam kod tate, a ponekad i kod mame. Otišla sam, a ljudi je bilo sve više i više. A onda, nakon premijere, tata mi je rekao: ‘To što radiš je mnogo bitno. Ja sam ponosan na tebe.’ Između te dve izjave je prošlo petnaest, dvadeset dana. Potrebna je bila jedna predstava“, zaključuje Ana i priznaje da svaki put tokom izvođenja zaplače. 

Slično iskustvo je imala i Sara, čiji je otac policajac. Krajem devedesetih godina, u vreme sukoba na Kosovu, kao i NATO bombardovanja SR Jugoslavije, otac nije bio kod kuće. U predstavi govori baš o tom problemu jer ga nakon dužeg odsustva nije ni prepoznala kad je ušao u njenu sobu. A kad jednog policajca razoružate, dobijete običnog čoveka. 

“On je emotivnije doživeo predstavu nego mama. Moj tata je policajac, inspektor koji je otporan na suze, ne reaguje na suze, a onda je pogledao predstavu nakon čega mi je rekao da se budi noću i plače, rekao mi je da sam ga ubila ovom predstavom. Ako sam do čoveka koji ne pokazuje osećanja uspela da doprem, nadam se da ću i do šire publike“, kaže nam Sara.

Međutim, njoj je ipak glavna motivacija bila devet godina mlađa sestra, koja je sada u srednjoj školi, u posebno osetljivim godinama. Želela je da joj pokaže da je i ona, ne tako davno, bila u tim godinama, da je imala jednake dileme i probleme, ali da sve to prođe i na kraju se od toga može praviti i predstava. 

Zasluge pripisuju Minji jer, iako su priče autentične, trebalo je za desetak minuta na sceni pripremiti ono ključno iz života svake od njih. Trebalo je postaviti pravo pitanje, trebalo je otvoriti “devojčice”, kako za sebe, tako i za publiku. Ističu to što im je Minja dala slobodu da — ako se osećaju neugodno da neke lične stvari dele sa svima — onda ne moraju o tome da pričaju. 

“Radosna sam ako nisam izneverila ogromno poverenje i posvećenost koju sam dobila od mojih mladih drugarica. Trudila sam se da svaku predstavim onako kako ih vidim, a u mojim očima, one su neverovatno snažne, mudre, hrabre, radoznale, istrajne, glasne… i devojčice”, objašnjava Minja svoj uticaj na “Devojčice”. 

Bogavac dodaje da su samoj predstavi doprineli njeni najdraži prijatelji i dugogodišnji saradnici, Bojana Vunturišević i Đorđe Živadinović Grgur. Oni nisu radili samo na muzici, odnosno scenskom pokretu, već su, kako kaže, oboje dokazali da su sjajni muzički i dramski pedagozi, da razumeju mlade žene i da sa njima predivno komuniciraju. 

Minja Bogavac: Radosna sam ako nisam izneverila ogromno poverenje. Foto: Ružica Ristivojević.

“Devojčice” su već izašle i van okvira Beograda. Igraju, pričaju svoje, ali i priče svih devojčica koje žive na Balkanu. A one su takve da, kako kaže arhitektkinja s početka teksta Ana Petrov, moraju da razmišljaju o gradnji sigurnih prostora i ulica, ulica koje nisu slepe i koje nisu mračne; one su takve da moraju da razmišljaju i o borilačkim veštinama, poput Sare koja ima plavi pojas u karateu; one su takve da je biber-sprej potreba, kao Ani Ninković i devojčicama, devojkama i ženama u Prištini i drugim gradovima. One su takve da ni to ne može pomoći ako nasilnik dolazi iz komšiluka, porodice ili sopstvene kuće. 

Neke će sa glumom nastaviti, “Devojčice” su ih podstakle i pokazale kakva je moć pozorišta. One se nisu takmičile, želele su samo da ispričaju svoje priče, a kako kaže Minja, najbolje stvari u vezi s devojkama iz “Devojčica” tek predstoje. Gostovanja su već počela (Kikinda, Kraljevo, Novi Sad, Vranje…), a predstavom su obeležili i 10 godina Reflektor teatra. 

“Tek za godinu dana počeću da razmišljam o toj promeni. Za sada, beskrajno sam srećna i ponosna što se devojke međusobno vole, poštuju i podržavaju. Što ih je predstava zbližila i napravila njihovo sestrinstvo, u važnim i osetljivim godinama, kada osvajaju grad, svoj glas i mesto u društvu, u generaciji”, priča nam Minja. 

Za “devojčice” kaže da su hrabre, vredne, nežne, pametne i snažne devojke, sa mnogo talenata, a vidi ih kao buduće glasove feminističke scene, kao aktivistkinje i umetnice. 

“Drago mi je da smo izgradile ženski kolektiv u kom ima mnogo zabave, radoznalosti, poverenja i podrške. Sigurna sam da ćemo, kroz godine pred nama, dokazati da smo više od ekipe predstave: da smo grupa, koja dokazuje da žena ženi nije vuk, već sestra i drugarica. I naravno, da #devojkemogusve — što je i zvanični hešteg kampanje koja prati našu predstavu i projekat ‘Supergirls’ u kom je nastala”, ističe Minja Bogavac. 

I na kraju, Anđela, dve Ane i Sara nisu jedine. One su se samo mogle pojaviti u dogovoreno vreme, na dogovorenom mestu. Ostale devojčice su: Jelena Cvetković, Adrijana Mulić, Sara Ostojić, Milena Perić, Milena Šibalić i Lena Vujović. 

One žele i mogu da menjaju svet. 

Naslovna fotografija: Dejan Kožul / K2.0.

Slušali smo u KUPEK-u br 327, poslušajte ovdje.

Izvor: KOSOVO 2.0.


Current track

Title

Artist

Background