PONOĆNI KONCERTI: Kris Kristofferson jaše u vječnost

Otišao je jedan od najvećih desperadosa: Kris Kistofferson, sa muzičke, filmske i životne scene….odjahao je u vječnost. Možda mu je bilo vrijeme, možda još nije, nije na nama da sudimo, ali jeste da ga ispratimo, i da ga nikad ne zaboravimo, svakako zbog nasliojeđa koje je ostavio kulturi svoje zemlje, ali i čitavom svijetu. Willie Nelson ostade sam, nek zadimi jednu i za nas i za njega, i nek mu se Neil Young pridruži, a mi ćemo slušati u našim Ponoćnim Koncertima ove sedmice u izdanju “Live at the Philharmonic”.

Koncertni album objavljen 1992., ali snimljen 20 godina ranije, 02.12.1972., u Philharmonic Hall u New York-u, u njegovom prime time-u….a uz slušanje hajde da se i osvrnemo na to kako su ga ispratili neki od naših najvećih /oba teksta prenosimo sa facebook stranica/:

Žikica Simić:

U junu 2018. godine bio sam na koncertu Kris Kristofersona u Beču. Tim povodom sam zapisao sledeće:

Koncert Krisa Kristofersona u Beču 15.6.2018.

Bili Kid i Lažov Bili u Beču

Bio sam na koncertu Krisa Kristofersona u Beču 15.6.2018. Nisam smeo da propustim tu priliku. KK i ja smo u godinama kad ne znaš šta nosi dan a šta noć. Prilike se ne smeju propuštati. Nije puno vremena ostalo.

Početak koncerta je bio zakazan u 8 sati. U 8:00 Kris je, dugog i lakog koraka, u pratnji tročlanog benda, stupio na scenu. Mršav kao železnička šina prišao je mikrofonu, pozdravio Beč i započeo svirku. Sa očuvanom siluetom Bilija Kida, obučen u crno, elegantan kao linija na slici Lučija Fontane, naoružan gamenskim šarmom, odmetničkom sigurnošću i uličarskom drskošću, krenuo je da isporučuje dobro poznate pesme.

KK je, kao što se zna, kontradiktorni lik. „Partly truth and partly fiction“. Gledajući ga i slušajući iz 16. reda bečke Weiner Stadthalle postao sam svestan još jedne suprotnosti koja definiše njegovi personu. Opuštenost i intezitet koegizistiraju u njegovoj pojavi. Kao figura i pozadina te osobine su – tokom 105 minuta, koliko je trajala svirka podeljena u dve celine – plesale magični ples koji je otvarao vrata odmetničkog mitskog sveta.

Iz numere u numeru koncert se pretvarao u ritualnu svetkovinu koja je slavila imaginarni univerzum nastao pod uticajem Krisovih pesama i filmskih uloga u mašti vernih sledbenika. Čini mi se da su osnovne teme Krisove muzike i poezije prolaznost vremena i otpor koji njegovi junaci pružaju promenama koje vremenska strela donosi sa sobom. Otuda valjda to osećanje bliskosti sa ovim odmetnikom, desperadosom, vagabundom, herojem, antiherojem i zavodnikom. Bezuspešno pokušavam svih ovih godina da rešim tu jednačinu sa više nepozatih. Ono što je Kris proživeo u realnom životu, što žive junaci njegovih pesama i filmski likovi koje je oživeo, ja sam živeo, kao Tom Kortni u onom Šlezingerovom filmu, u mašti, snovima, željama i nadama.

Krisove glasne žice – izrezbarena alkoholom, duvanom, prašinom i benzinom – ne proizvode umilne zvukove. Njegov vokal je kao škripa šarki na nekom iskonskom kovčegu u kojem se čuvaju pergamenti na kojim su zapisane vanvremenske renegatske priče. Takav sled stvari je naglašavao autentičnost i potencirao sveprožimajući kul fazon.

Trojica muzičara koji su pratili Kris nastupali su pod imenom The Borderlords. Radi se ekipi koja je nekada svirala sa Merlom Hagardom. Izbor saradnika nije slučajan. MH i KK su veoma bliski. Veština sa kojom odmetničke avanture pretvaraju u pesme je osnova te bliskosti.

Repertoar je bio sastavljen od pozantih i manje pozantih Krisovih pesama. Između njih su vešto ubačene i neke Hagardove pesme (ukupno 6) koje su pevali Skot Džos i Dag Kolosio. Na ovoj adresi možete da pronađete bečku setlistu https://www.setlist.fm/…/wiener-stadthalle-vienna…

Tačno u 10 KK je završio koncert pesmom „Please Don’t Tell Me How The Story Ends“. Početni stihovi ove pesme: „This could be our last good night together/We may never pass this way again“ svedočili su da za Krisa između života i umetnosti nema granice.

Umornog koraka, pomalo šepajući, Kris je napusti scenu. Destominutne stojeće ovacije ga nisu vratile. Bili Kid je napustio zgradu. Otišao u noć. U avanturu koja nema kraja.

Ja sam izašao u lepu bečku noć i sa S, koja me je nežno pridržavala. otišao u hotel. Dok smo pešačili ka Hackengasse zbog nečeg sam se setio kraja Hemingvejeve pripovesti „Starac i more“: „Gore u kolibi na starčeve oči ponovo se navukao san. Spavao je još uvek s licem zagnjurenim u postelju, a dečak je sedao kraj njega, posmatrajući ga. Starac je sanjao o lavovima“.

Peca Popović:

KRIS KRISOFERSON

1936 – 2024

Sećam se, manje više, svega.

Postoji, međutim, detalj sa Festivala na ostrvu Vajt 1970.koji mi sve ove godine ne da mira.

Zahvaljujući dosadnom kantautoru postao sam prvi, verovatno i jedini, Jugosloven kome je više od pola miliona predstavnika međunarodne zajednice oduševljeno i bezrezervno aplaudiralo. Ipak, ja se zbog toga odavno kajem.

Šta se, zapravo, dogodilo?

Još pre zvaničnog otvaranja festivala, organizatori su napravili dva dana „zagrevanja” za one koji ranije stignu. Prvog popodneva, bila je sreda 26. avgust, na scenu je bez najave izašao Dugajlija i uz dva pajtaša počeo da svira neki rasklimatani kantri. Bilo je to veoma smarajuće. Mnogi od nas u publici očas posla smo osetili o čemu se radi, a to što smo kolektivno osetili bilo je loše za muzičare na bini. Spontano se dogodio bojkot. Zviždanje i lupanje ubrzo je nadjačalo i ozvučenje od 20 hiljada vati.

Ne baš dragovoljno, društvo sa scene pokupilo se i otišlo. Voditelj Riki Far odmah

je ustvrdio da smo nemilosrdni prema gostu upravo pristiglom da podeli radost povodom objavljivanja svog prvog albuma. Sve bi bilo u redu da tri dana kasnije, u subotu po podne, isti voditelj nije najavio „ponovni nastup gosta iz Amerike, inače predvodnika pravca nju kantri”, i da se nije pojavio isti onaj dugonja, ali sada s tri prateća muzičara.

Naišao je u nezgodnom trenutku jer smo, nervozni i umorni, čekajući nastupe grupa

Free i Moody Blues ostali bez trunke entuzijazma i razumevanja. Otpevao je dve

pesme uprkos užasnom protestu i počeo treću s dobrim naslovom „Blame It To The

Stones“ kao aluziju na Džegera i njegovu bandu. Tu je svakom strpljenju i toleranciji

došao kraj.

Počelo je bombardovanje konzervama i rolnama toaletnog papira. Mi, Jugo hipikolonija,

nalazili smo se blizu bine, baš po sredini i meni je palo u čast da izrazim kolektivno nezadovoljstvo. Rafal toalet-papira nije dao rezultat i zavitlao sam konzervu koka-kole. Apsolutan pogodak. Ovaj hitac popratio je talas jednodušnog odobravanja i dodatnog, veoma teškog, bombardovanja bine. Umetnici su pobegli glavom bez obzira.

Tako je, zapravo, počela evropska karijera Krisa Kristofersona.

Da sam tada znao da je taj smotani dugonja autor pesme „Ja i Bobi Mekgi“, koju je tih

dana, upravo pred smrt, snimila Dženis Džoplin da je tvorac jedne od najlepših balada ikad stvorenih („Pomozi mi da prebrodim noć“) i da se sprema na put za Peru kako bi napravio muziku za film „The Last Movie“, lično bih se svojim telom, šta košta da košta, zauzeo za odbranu njegovog lika i dela.

Krisa sam, pošto je to gospođa sudbina htela, video 1976. godine na jednom koncertu u Central parku u Njujorku. Tada je bio muzička i filmska zvezda u naletu. Između ostrva Vajt i tog susreta imao je tri zlatna albuma, uloge u nekim sjajnim filmovima s Bobom Dilanom Denisom Hoperom, Džinom Hekmenom, recimo, te nominaciju za Zlatni globus i zbirku ženskih skalpova koju su osim tadašnje žene, prelepe Rite Kulidž, zaokruživale Barbra Strejsend , Dženis Džoplin, Sara Majls, Džejn Fonda.

Kako smo bili u istom društvu, u jednom trenutku podsetio sam ga na „Vajt bombardovanje”. Napomenuo sam da znam čoveka koji ga je prvi pogodio u glavu.

Izuzetno šarmantni plavooki odvaljivač ženskih srca, sin sveštenika i bivši vojni kapetan, pomalo nakvašen, samo je odmahnuo rukom.

– Znaš, sve sam tada zaslužio. Možda ne baš onakvu surovost. Došao sam u Evropu da pravim karijeru bez i jedne jedine probe. Za drugi nastup smo malo vežbali u hotelu, ali se i to pokazalo nedovoljno. Od tada na binu izlazim ili spreman ili pijan. A što se tiče strelca, pozdravi ga. I prenesi mu moje veliko hvala.

– Zašto hvala?!

– Od tada sve mi je pošlo nabolje. Pola godine kasnije osvojio sam prvu zlatnu ploču za pesmu „Help Me Make Through The Night“. Ubrzo potom objavljena je ploča na kojoj mi je Dženis napravila hit broj jedan s „Me and Bobby Mc-Gee“. Kad krene, krene. Moj album postaje zlatan, a dobio sam i ponudu za prvi film – „Cisco Pike“.

Eto kako se jedna konzerva pozlatila…

ROKOPISI 2008