Miroslavljevo jevanđelje

Written by Bruškin Radio on September 20, 2022

Javio sam u firmu da ne dolazim taj ponedeljak. Mamurluk je bio strašan. Đokičina svadba me baš dotukla, na više načina.

On je samo tri godine stariji od mog Mirka. Zbližili su se onog dana kad je Đokica pao sa trešnje berući ih Mirku. Pao je, izgubio svest a Mirko, tada tek osmogodišnjak je zaustavio prvi auto na ulici i tako spasio Đokici život. Barem Đokica to tako vidi. Ušili su mu glavu u urgentnoj i poslali kući.

Voleo sam Đokicu kao da je moj. Kao da je Mirkov brat.

Đokica je doveo Milku iz Dalmacije. Znam da je radio tamo, da je često išao u Split i Zadar, gde je služio i vojsku, ali on i Milka su došli pred prve pucnje po Zadru. U neku ruku, spasio ju je od rata. Kasnije mi je rekao da je ona sa njim zato i krenula. Nije ga nešto volela ali s vremenom su se baš zavoleli. Milka je i trudna.

I sve to me opilo još pre nego sam popio prvu rakiju. Ta kombinacija rata i ljubavi. Strah. Bio sam dete u vreme onog rata. Tatu nisam nikad ni upoznao. Imao sam tek godinu dana kad je poginuo te 1941. godine u napadu četnika na partizane u oslobođenom Gornjem Milanovcu. Predat je Nemcima i tu su ga, tako mi kažu, streljali. Telo nikad nismo našli.

I ponovo ih gledam. Milku i Đokicu. Mirko mi je pričao, da dok je bio u JNA, da su im starešine govorile da ću uskoro da skidaju petokrake sa kapa i da će vraćati kokarde. I on je služio vojsku u Zadru, kao i Đokica. Samo što je Mirko tek stigao iz JNA. Rat je već počeo.

I ne mogu da prepoznam svoje dete.

Onda je zazvonilo. Noge i glava su mi bile teški pa je vrata otvorio Mirko:

„Dobar, dan. Da li je tu čika Miroslav?“

„Bolestan je. Šta treba?“

„Rečeno mi je da mu uručim ovu kovertu.“

Uručio i otišao. Pisalo je da se javim sutra u kasarnu i da ponesem osnovne stvari. A ispod svega: „Otadžbina te zove!“

Mirko se nije uzrujavao.

Mamurluk i poziv za „vojnu vežbu“ svakako nisu nešto što očekujete u ponedeljak, kad je trebalo da ste na poslu.

Sat je zazvonio. Bio je utorak, 17. 09. 1991. U 9:00 morao sam već biti u kasarni. Svi su bili već budni, što nije baš uobičajeno. Čak i Mirko je prvi put, od povratka iz vojske, pokazivao neko uzbuđenje, neki nemir.

„Ne idi“, rekao mi je. Govorio mi je to često kao dečak. Kad sam odlazio na posao, a radilo se u tri smene pa je bilo i noćnih odlazaka, često je znao da me uhvati za nogu i ne pušta dok se ne otrgnem nekako.

I sad me uhvatio desnom rukom.

Njegov pogled me proganjao na putu do kasarne. Nas 28 smo zadužili opremu, naoružanje kako bi otišli na Sandžak. Tamo su muslimani pokušavali da se otcepe. Tako nam je rečeno.

Sandžak se uskoro pretvorio u Kraljevo, Kraljevo u Kragujevac, Kragujevac u Beograd, Beograd u Rumu, pa Šid… A Šid? Preko je Tovarnik. Preko je rat.

Nisu nam rekli da nam je to cilj. Ubeđivali su nas da ćemo kroz Tovarnik proći kao da ne postoji. Na radiju su išle vesti koje kažu da je Tovarnik oslobođen. I novine su to pisale.

Setio sam se Mirka. Tek sad sam počeo da shvatam šta se njemu možda dešavalo. Tek sad shvatam zašto je bio onako povučen kad se vratio iz JNA.

Vetar je naglo promenio smer. Duvalo je iz Tovarnika. Osetio se nesnosan smrad. Tako se oseti smrt. Svi smo gledali ka Tovarniku. Stajali smo i gledali. Onda je počelo povlačenje i bacanje oružja.

Krenuo sam i ja. Moram priznati da sam bio ponosan na to da smo svi iz Gornjeg Milanovca izašli i da nismo želeli da učestvujemo u ovom.

Onda su krenuli pritisci, pretnje. Spominjali su nam vojne sudove, spominjali su linč zbog izdaje, kukavičluka. Zbog dezerterstva.

Razmišljao sam o Mirku. O Igoru. O Mileni. Kako će njima to predstaviti? Šta će misliti o meni?

„Ne! Moram nazad! Idem nazad!“

Pokupio sam svoju pušku i vratio se. Čekali smo da rešimo situaciju. Opet se osetio miris smrti. I opet sam se okrenuo i bacio pušku. Opet sam bio na pola puta ka kući.

Taj dan je izašao tekst u Politici Ekspres. Išao je citat ministra odbrane, generala Tomislava Simovića:

„Žalosno je da svest o potrebi odbrane Srba nije razvijena čak ni u mojoj Šumadiji.“

Tekst citira i člana Srpskog pokreta obnove koji kaže: „Srpsku decu će ponovo ubijati kako bi Šesta lička i Sedma banijska brigada mogle da se vrate na Dedinje“.

Komadant Užičkog korpusa optužio je grupu Valjevaca koji nisu želeli da idu u Dubrovnik nazvavši ih kukavicama.

Setio sam se tate. Nikad mu telo nismo našli. Šta ako tako bude i sa mnom u Tovarniku, Vukovaru ili negde već? Šta ako ja ubijem nekog tamo i ne nađu njegovo telo?

Negde sam u nedefinisanom. Lagan sam kao pero. Lebdim. Gledam moje drugove kako vuku nešto što liči na mene. Kako spuštaju truplo u zemlju. Plaču. Svi su tu. Osim mene. Tu su Đokica i Milka. Ali miran sam. Barem znaju gde mi je telo.