INTERVJU IZ ARHIVE – ALEM ĆURIN: „Više komuniciran s ovima kojih nema, nego s ovon dicon koja dolaze“

Odlazak našeg prijatelja Alema Ćurina (1953. – 2020.) natjerala me je da preslušam svoje stare snimke i priredim vam razgovor koji sam s Alemom vodio 2015. godine za radijsku emisiju KUPEK. Razgovarali smo u Beogradu, nakon što je na Salonu stripa Alem predstavio svoj strip „List vode“.

Razgovarao i piše: Dejan Kožul

Povod za ovaj razgovor pronašli smo u stripu, „List vode“ koji je prošle godine objavio zagrebački izdavač, 2X2, odnosno Vladimir Šagadin. 

– Da, on je izdavač ženskog stripa u Hrvata. Ja sam mu jedini muški. A kad sam bija u drobu i ja sam bija Alemka, a onda kad su mi vidili jajca su mi skratili ime. 

Ma tebi je ovo pri strip, iako se stripom baviš, ili se strip bavi tobom više od 30 godina? 

– Pa, uglavnom se strip bavi sa mnom. Još od 1957. godine kad mi je brat kupija prvi Kekec, ilegalno. Moja mater je volila šarenu štampu, Svijet i ženske revije, a otac je volija Politiku, Borbu, Slobodnu, Vjesnik i te stvari. Međutim, nije volija strip. Moj brat je, međutim, bio zaražen majčinim mlijekom, volija je tu šarenu štampu. Kad sam ja imao četiri godine donio je pred novu 1958. godinu, neko šareno štivo, Kekec i ja san tu pelcovan sa stripom zauvik, tako da se strip bavi sa mnom već 50 i nešto godina. 

Pa kako to da si tek 2015. godine, sa 62 godine objavio svoj prvi strip. Kako? Zašto tek sada?

– Jer me nije išlo. Hugo Pratt ima svoju čuvenu knjigu intervjua „Kako da budem beskoristan“, a ja sam shvatio da sam u tom svijetu stripa beskoristan već toliko i toliko godina jer me ne ide. Ne ide me, ne ide …Ja sam napustija Likovnu akademiju u Zagrebu da bih se bavio stripom, pa je to propalo. Uvik sam se pokušava bavit stripom. Nikad to nije dobijalo neku tržišnu vrijednost, niti sam ja od toga moga živit iako sam tija bit, bavit se stripom, crtat što mi neko napiše, imati za pivo, za život, da putujem i tako. Međutim, ništa se od toga nije ostvarilo i onda sam na kraju počeo pisat o stripu knjigu „Egostriper“, prije četiri godine, a kad me taj isti izdavač, te knjige pita, jer je lani bila dvadeseta godišnjica smrti Huga Pratta, da mu napišem nešto, ja sam reka da je u toj knjizi napisano sve i da dva puta ne ulazim u istu vodu, ali zato imam neku drugu vodu. Imam strip ideju koju bi moga napravit o Hugu Prattu i tako je nastao ovaj strip. Izdavač nije moga to objavit i onda je uletija Vlado Šagadin i reka: „Aj šalji bilo šta“. I tako je izaša taj „List vode“ koji je početak moje priče o Hugu Prattu. To je njegov odlazak u Argentinu, a ja mislim napravit’ cilu priču od Argentine do njegove smrti, na svoj način. Ne mislim pisati o njihovim strip junacima, to me ne zanima. Zanima me strip u kojem pokušavam sebe stavit’ kao neki lik u stripu. 

Dobro, nakon svega, ti u 62. godini dolaziš do svog prvog strip izdanja. Konačno si ukoričen?

– Apropo toga zašto tek sada. Još negdi devedesetih, kad smo pričali jedan od mojih prijatelja je rekao: „Prije će Ćurin u kurac, nego u korice“. Kao di će Ćurin, on se bavi stripom cilo vrime…

Kad to već toliko dugo traje, jesi li možda već i digao ruke u nekom trenutku?

– Svi su digli ruke. Jedino ja nisam. Ja mogu dić noge, ali ruke ne. I imam volju stvarno to napravit do kraja, da barem imam četiri, pet knjiga. Neka je to o Hugo Prattu, a nekad sam davno razmišlja da imam neki svoj strip lik, junaka … Ali u ovom stripu i nastavcima svi likovi su ustvari živi ljudi koji su postojali, koje je Pratt možda sreo u životu, a možda i nije, ali uglavnom neki ljudi koje sam i ja sreo u životu, a više ih nema. U drugoj epizodi ćeš nać’ Mosora, moga brata koji je nekidan umro … Više komuniciran s ovima kojih nema, nego sa ovon dicon koja dolaze.

Jedna od tvojih specifičnosti je da se nisi snalazio sa scenaristima?

– Jesam, ali nisu oni sa mnom. U početku ne bijaše riječ, nego slika. Slika je stvorila riječi. Tako ja pravim. 

Isto tako i sa urednicima? 

– Čak su mi i iz Ferala micali neke ilustracije. 

Dobro, Feral je glasio za pornografski list.

– Da, i plaća je porez ka pornografsko glasilo. Kad je došla Heni Erceg, ona je smatrala da više ne triba plaćat’ porno kazne i onda su mi neke ilustracije makli, nisu ih objavili. 

Ti svoj kruh zarađuješ ilustracijama. Kako si se našao u svemu tome? Napustio si akademiju, krenuo se baviti stripom i završio u novinama?

– Pa sam bija slikar, kipar, najperspektivniji jugoslavenski mladi umjetnik. Tako je glasija tekst ispod neke moje slike. Vraćam se iz Pariza i ovdi počinju pizdarije i zovu me da bi li tija bit’ grafički urednik i ilustrator u Nedjeljnoj Dalmaciji. Bila je blokada, ja sam bija na otoku i novina je počela bez mene. Doša je drugi grafički urednik, a kad sam doša u Split posta sam samo ilustrator. Pokušava sam se prije baviti ilustracijama, ali sam se uglavnom bavio grafičkim dizajnom i onda mi je krenulo, onda sam shvatio da ja sam taj, neiskorišteni striper i da ja mogu to upotribit’, da to bude moja strip sličica, strip komentar i tako sam posta komentator. Uvik sam dava svoje viđenje teksta i teme, čak se nisan mora slagat’ s tezon autora. Ja san ima svoje mišljenje o tome i ja bi to nacrta. Interesantno, samo tri ilustracije u svih 25 godina mi nisu objavili. 

Koje?

– Di Tuđman i Milošević, jedan ka Pajo Patak, a drugi ka Miki Maus, fafaju dvokurac mrtvoj Bosni. Druga je bila, pravosuđe pod Tuđmanom, tako je asociralo na porno priču, pa je urednica to isto odbila, a ne sićan se više koja je treća … Kasnije san ih objavia u Novostima. U Novostima su izašli i Tuđmani. Jednu stvar mi zamjenik glavnog urednika nije tija objavit’ u Nedjeljnoj, dakle još prije Ferala, a bilo je o autocenzuri. Ja sam to napravio malo žešće. Glavni urednik je popizdija i reka da mi neće to objaviti, a tekst je bija o Jergovićevoj autocenzuri. Ništa nije objavija, međutim to je došlo u Feral. Ono što ne izađe u Nedjeljnoj, izađe u Feralu, a što nije u Feralu izađe u Novostima tako da sam naplatija skoro svaku ilustraciju. 

Kad god se priča o Feralu, tu su tri imena (Viktor Ivančić, Boris Dežulović, Predrag Lucić). Alema znaju poštovatelji. Uglavnom, ako pričamo o naslovnicama priča se o fotomontažama koje su objavljivane. Rekao bih čak da Feral ne bi ni postojao u onoj formi da ti nisi bio njegov dio? 

– Ne bi ja reka da ne bi bilo Ferala bez mene. I ona grafička ekipa koja je bila unutra, koja je drukčije razmišljala od drugih … Njih troje su već bili u malom Feralu, u Slobodnoj. Kad je doša Kutle, mi koji nismo bili zadovoljni sa tom privatizacijom i Kutlom, skupili smo se kod njih trojice, na Bačvice i shvatili da treba napravit pravu novinu. Ona njihova zajebancija koja je bila u Nedjeljnoj i Slobodnoj ide dalje, ali sad postaje ozbiljna novina sa političkim komentarima, ilustracijom, fotografijom pa smo imali novinare iz cile Juge koji su imali nešto reći, koji nisu bili zadovoljni pizdarijama … Ta priča je trajala 15 godina. 

Jesi li ikad imao strah od nečega što si napravio ili probao napraviti? Čovjeka je lako mogao progutati mrak. Kad pričamo o karikaturi i ilustracijama sjetimo se što se dešavalo s Charlie Hebdoom. Jesi li razmišljao o mogućim posljedicama, da li je bilo pritisaka osim onih za koje znamo?

– Bili smo mladi i nije nas bilo briga, ali nismo mogli odustati. Ne bi se našli tu da smo se tili povinut’ toj nekoj novoj priči, tako da nismo vodili računa o tome. Bilo je prijetnji, Viktor je završio u vojsci. Tuđman je pokušava ugasit nas, ali nije uspija, zato jest Sanader uspija ugasit Feral. Bio je lukav i zna je kako to uraditi. 

To je to vrijeme, tržišni principi itd. Ali nastavilo se, na neki način, kroz Novosti. 

– U Novostima nas ima 11 ili 12 iz Ferala. Zato nas ovaj mali iz Hercegovine, što je beštima da su Hrvati zauzeli srpsku novinu. Nije glup ali je blesav. Raspudić. Zato nas proziva. 

Koliki je danas značaj novinske ilustracije? 

– Vanka to još ima neke funkcije. Kod nas nema. Na kraju, ja sam osta jedini novinski ilustrator. Tako mi se čini. Postoje neke kompjuterske priče, ilustriraju tako, ali one prave političke ilustracije više nema. Ono što je nekad davno radio Mirko Ilić, a more bit da sam ja neki kontinuitet, toga više nema. 

Gdje je problem? Novinarstvo, pojeftinjenje proizvodnje medija ili nedostatak bilo kakve ideje i želje da se na specifičan način o određenom problemu progovori? 

– I jedna i druga stvar. Ilustracija ne triba ovima, trošak je plaćati ilustratora. Nikad to nije bija neki veliki, dobro plaćen posao, ali novine nemaju čak ni lektora više. Danas piše svaka budala i kako napiše tako to izađe. A onda, mislim da se mediji minjaju. Bitna je kvalitetna fotografija, veliki naslov koji nema veze sa tekstom, bitna je oprema, ali ne i ilustracija. Niko ilustracije moje neće. 

Koliko je bavljenje ilustracijama, tebi pričinjavalo zadovoljstvo ako uzmemo u obzir da je tvoja opsesija ipak bila strip? Koliko si time ispunjavao samog sebe? 

– Kako je reka Tuđman, to je bija nastavak rata drugim sredstvima, odnosno stripa drugim sredstvima. Napokon sam došao u novine, ali ne priko stripa. U to doba kad sam ja počeo još je bilo stripa u novinama. Bili smo zajedno na trafici moje kolege i ja. Strip je otiša iz novina, a ja sam u Feralu ipak doša do neke satisfakcije. Te moje ilustracije su jedini strip koji postoji u novinama. Obavezno ima neki naslov i tekstualni komentar. Bez toga ne mogu. Kad sam počinjao svi su govorili da šporkajem medije, da ne mišam medije. I danas, ti isti koji su me napadali bi rekli da je to Ćurinova, a da nema teksta pitali bi me za tekst. 

Kad je bilo bolje vrijeme za stripove? 

– Onda. Ja imam cili esej na tu temu. Kad je umra Bonelli, zamolili su me da pišem o njemu ali sam im reka da nemam šta ja napisat o Bonelliju. Žao mi je što je umra ali ja sa tim nemam veze. I onda sam pisa o tome kako 1969. godine ide sve k vragu. Bonelli ulazi sa svojim likovima tu, dolazi i Alan Ford, koji će zahvaljujući Brixyju postati popularan. Ja sam u Parizu tražija Alan Forda i nisu imali pojma ko je to. Ono doba, od 1957. bi mogli računati, bilo je puno bolje vrime što se tiče stripa. Postojao je neki tip u Beogradu, u nekoj udbaškoj vili koji je određiva šta će jugoslavenska omladina čitati. Mi smo čitali samo kapitalce, a ne pizdarije. Princ Valijanta, Rip Kirbyja, Bluberryja … Imali smo crtane romane, Zabavnik, Plavi Vjesnik … Mi smo imali vrh cilog svita. Mi smo imali junake koji su nas čuvali od varićela, od gripe …

To znači da je taj netko tko je pravio tu vrstu filtera bio dobro upoznat sa stripom?

– Neko ko je očito ima školu između dva rata, koji zna jezike, koji je bio intelektualac, a takva je služba. I on je reka: „Za ovu socijalističku omladinu samo kvaliteta.“

A Mirko i Slavko? 

– Eeee, Mirko i Slavko su ustvari jedan čudan proizvod. Nikad mi nije lega, da ti pravo kažem. I on se javlja krajem šezdesetih. Ja sam već formiran i razlikujem kukolj od kvalitete, ali Mirko i Slavko, takoreći, s njima više niko nije smija reć da je strip šund, iako su oni bili čisti šund. Ali zahvaljujući tome što dva mala pionira, partizana bacaju bombe, više niko iz komiteta nije smija reć da je strip šund. Oni su bili ka neka brana, iako bi ja Mirka i Slavka zabranija odmah. 

Kakav je bio odnos prema strip autorima? Ti si imao u vlastitoj kući problem s ocem. 

– On nije volija strip. Govorija je da je to kapitalističko smeće i propaganda. 

On je imao takav stav bez obzira što neko ipak tamo vodio računa da ta vrsta „kapitalističkog smeća“ ne dođe do vas.

– Zbog stripa sam prekinija akademiju, tvrdoglavo sam tija bavit’ se stripom. Onda sam bija u Parizu radi stripa, a kad sam se vratija da vidim obitelj, on umire. Strip i njegova smrt imaju veze. Ima i to šta mi je reka: „Ti ćeš me odvest u grob, bavit ćeš se nekom pizdarijom koja meni ne znači ništa, od tog nema kruva.“ A tu je bija u pravu. I govori: „Ja te školujem, a ti sve kontra samo da bi se bavio nekim svojim snovima i pizdarijama koje nemaju veze sa stvarnošću.“ Vjerovatno je umro tužan što mu se sin bavi stripom, a nije neki pravnik, inžinjer, doktor …

Pričamo o vremenu koje je bilo produktivno.

– Onda nije bilo novine koja nije imala strip. To sam ja ćaći pokušava objasnit’. Svi su imali strip. To je period najboljih novina, tad su nas voljeli, a sad nas ne vole. Sad vole političare, pa političari vole novine i tako …

Koliko su ti političari aktualni, primamljivi za crtanje ili bilo kakvu vrstu ilustracije? 

– Ja se, na žalost, moram baviti s njima. Ja ih svaki put pošaljem u pizdu materinu i pokušavam im reć’ da su jedno gnojivo iz kojeg izlazi samo korov. Smatram da je Juga bila puno bolja priča nego ovo. I kad mi kažu „region“ ja popizdim. Kao to su bivše zemlje Jugoslavije. 

Kako je bilo živjeti u Splitu, koliko je Split bio zainteresiran za strip? Danas imamo u Makarskoj taj strip festival… 

– Na žalost. On je zamijenio Vinkovce. Vinkovci su bili jugoslavenski festival stripa, okupljali su autore iz cile Juge. Ali Makarska, koliko se ja sjećam tih Vinkovaca, je bila ta jedna bolja varijanta Vinkovaca, modernija, na višem nivou. Tamo su dolazili, ne samo iz Juge, već i Rumunjske, Norveške, Irske, Amerike, Italije obavezno…Zato što su svi oni, ta generacija narasla na Bonelliju, Zagoru i Tex Willeru. Tako da su ti Bonellijevi trudbenici dolazili po tim festivalima. A Split? Split je bija nepoznanica. Bilo je masu mladih koje sam ja poznavao koji su se tili bavit stripom. Nije da se hvalim ali ja sam prvi koji je stvarno odlučija se bavit stripom i ničim drugim. I na tome sam ustrajao do danas. Zaražen sam. To je jače nego sida, nego bilo šta drugo. Ti stripovi. Za film kažu da je najbolja definicija: imitacija života. U stripu se isto nekad imitira život i ja se ne slažem sa tim. Imitacija sna je meni bitna. I to je veličina Huga Pratta. Sa njegovom avanturom koja je snoviđenje on je odjebao američki đir i Francuze koji su išli na američku školu. Ok, Bluberry je ludilo, svi to volimo ali dolazi neki tip koji u četrdeset i nekoj godini radi prvi strip, „Baladu o slanom moru“ koji je pun snoviđenja, kabale, pun je svega … Dolazi iz nekog drugog svijeta.

A dobro, čovjek je preživio dovoljno da upozna svijet i da ga kao takvog kroz saznanja i opiše u stripu. Nije imao 20 godina, nije bio nabrijani klinac. Postoje li danas takvi ljudi koji su spremni čekati toliko da bi došli, ne samo do prvog ostvarenja kao stripa? 

– Ne znam. Mediji im ne daju šanse. Ti si nepotreban. Niko više ne čita, svi gledaju u one ekrane i sve je tamo. Gledam okolo. Danas imamo ljude, side jedan preko puta drugoga i chataju između sebe, bogati, umisto da pričaju. Nek’ se idu pojebat negdi. 

Pričajmo još malo o Splitu. Postoji tih nekoliko sredina koje su bile i ključne u Drugom svjetskom ratu. Pričamo o Splitu kao gradu koji ima jako antifašističko naslijeđe po kom već godinama ukazuje neko drugo lice. Šta se desilo sa Splitom? Di je ta romantična slika Smojinog, Feralovog, TBF-ovog, tvog Splita? 

– Uvik je bija crveni Split. Juriš na Banovinu su napravili sindikat i radnici škvera tj, brodogradilišta. Oni se bune protiv toga što imaju stanove, što imaju socijalno, što imaju školstvo. Oni se bune protiv tekovina socijalizma i smatraju da je to neka srpska priča. Da bi ti istih pet iljada nekadašnjih radnika ili sedam iljada sad pali negdi na dvi i po. I hajd se sad buni. Ne buni se niko. Imaju Hrvatsku. Zaboli me. 

To je taj prelazak radnika u ratnike. 

– Da, bolje biti ratnik nego radnik. 

Da, imaju li pravo da se bune onda protiv stanja u društvu u kakvom žive jer su sami odgovorni?

– Tako je. Oni se nešto kao bude. A di si bija kad je tribalo reć: „Alo!“ Ali, jebiga, oltar je najvažniji. Oltar i komitet. Centralni komitet je u crkvi, u hramu, u džamiji. Sa oltara pop kaže za koga će se glasat i non-stop su im komunisti još u glavi. A Stepinac? On hoće da bude svetac. Taj tip, 1940… Pazi, rat je već počeo 1939. godine. On 1940. godine, ne govori u svom nekom govoru na Hvaru o nacizmu, fašizmu … On je solunski dobrovoljac. Nije on neko bezveze. On govori protiv komunizma. To je crkvi ostalo u glavi. On ne govori protiv fašizma. Ne govori protiv Italije koja hoće uzet Dalmaciju. On Paveliću nije zamirija što je on proda Dalmaciju i sad ta ista Dalmacija glasa nonstop za HDZ. Nabijem i Dalmaciju. Pun mi je kurac zastava. 

Svjesni smo koliko dugo traje taj proces revizije. Ne čini li ti se da će na kraju poželjeti i građevine rušiti, kako bi izbrisali trag prethodnog vremena i sistema? 

– Srušili su tvornice. Mislim da su zgrade na redu. Tvornica se sruši, Jugoplastika je prošla kroz to. Pazi, ovo! Ajmo izmisliti industriju za žene. Od 12.000 radnika bilo je sigurno 8.000 radnica u Jugoplastici. Imali su pogone svuda. Sve su uglavnom bile žene. Možda ih je bilo i 10.000. Onda je to srušeno. Prvo je ugašeno, svi su dobili otkaz, možda neke nadoknade tek toliko da mogu otić’ dva puta u samoposlugu i to je prodati nekim kerovima, nekim Mitrovićima, Todorićima … Nabijem ih ja na njihov kapital i njihovu politiku. 

Prenosimo sa: Lupiga.com